Povežite se sa nama

INTERVJU

Lično – Katarina Vujović (RTS Bunt, Bedem fest)

Objavljeno prije

na

Katarina Vujović rođena je u Nikšiću 1984. godine, gdje je stekla osnovno obrazovanje i mnoga presudna životna iskustva, posebno kada je riječ o rokenrol kulturi. Završila je produkciju na FDU na Cetinju i doktorand je na Interdisciplinarnim studijama u Beogradu, na odsjeku za Teoriju umetnosti i medije Radi kao novinarka u emisiji Bunt na RTS-u. Dio je organizacionog tima Bedem Festa, a povremeno objavljuje tekstove i intervje za muzičke portale

Dio ste ekipe koja na RTS-u realizuje emisiju Bunt.
Televizija ima posebnu dinamiku rada i ona se razlikuje kako od stanice do stanice, tako i od redakcije do redakcije, kada je u pitanju javni servis. Meni je velika čast što radim na emisiji Bunt, koja toliko godina traje i ostaje vjerna sebi i alternativnoj kulturi, kojoj je ta emisija jedini prostor na medijskoj sceni. Baš zato što smo jedina emisija, veliki je teret na nama da pokrijemo sve i posvetimo pažnju svemu onome što se dešava. Pored toga, emisija Bunt je inicijator i pokretač prvog televizijskog demo festivala, Bunt Rok Fesivala (BRF), koji se paralelno planira i realizuje sa emisijom, evo već treću godinu za redom.

Koliko ovaj, prilično usamljeni primjer, može popraviti krvnu sliku rokenrola?
Mediji su tek jedna karika, tu je važnija šira slika, cijela infrastruktura, koja podrazumijeva bendove, odnosno neki kvalitet, do kojeg oni moraju svoj put krčiti, koji podrazumijeva veliku organizaciju, ulaganje, motivaciju i požrtvovanost; izdavačke kuće, menadžment, klubovi, institucije, festivali, na kojim oni mogu da prezentuju svoj rad; tu je naravno I publika, kao i siva eminencija, recenzenti, teoretičari, kritičari… Cijela ta infrastruktura je razrovana i jedna karika u svemu tome ne može da nadomijesti sve nedostatke, ali može održavati scenu u životu, ako je to uopšte ideja ili cilj… Jako je važno da se svi ti elementi osnaže i umreže. Nekih pomaka ima, bolja je i jednostavnija komunikacija među ljudima, otvaraju se neki paneli, konferencije, udružuju se ljudi, potpisuju se memorandumi, prave platforme… Ali i dalje se neke stvari moraju radikalno mijenjati, a one nažalost idu duboko u odnos sa društvom u kom se nalazimo.

Nažalost, velika je letargija zavladala među ljudima, koji gutaju samo što im se servira. U sve je uletio krupan novac, sem u kulturu. Valjda zato što ljudi koji su zgrnuli veliku lovu, ne ulažu u nešto što ne poznaju, a niti imaju razvijene potrebe i ponašanje neke više klase, u koju su uskočili iz trenerki u koje su upasavali kožne jakne. Oni podržavaju neke druge priče, guraju neke svoje “male” i “malog”, koji se ne skidaju sa TV-a, u punoj svojoj vulgarnosti, čijim “kraljevima”, “carevima”, “bratu mom” ne smiješ reći da je go.

Muzika u medijima?
Ako je riječ o elektronskim medijima, nemam baš veliki uvid u cio region. Mislim da se cijela scena oslanja na Domaćicu na MTV-u i RTS, koji je jedini zadržao i ima emisije posvećene toj muzici, kada je riječ o televiziji. Što se Srbije tiče, medijska scena se dosta izmijenila promjenama “vlasničke” strukture, pa je tako između ostalih nestala emisija Gruvanje, kao i mnoge kultne emisije na radiju Studio B I B92, što je strašno! Radio je uprkos tome ipak lakše zadržao neko zdravo tkivo. Internet je preuzeo primat, iako je i on sada već pod ozbiljnom cenzurom i kontrolom. U Crnoj Gori, primjećujem da je radio preuzeo primat, zajedno sa par internet portala. Postoje dosta kvalitetne stanice, neke su nove, neke su lokalne, stare, ali one održavaju tu neku vatru, da se ne ugasi ognjište. Kada je u pitanju televizija, nisam ništa značajno primijetila. Bez obzira na cijelu situaciju i manjkavost specijalnih emisija, koje bi se bavile tom muzikom, moj je savjet bendovima da koriste svaku medijsku pažnju i mogućnost. Svih emisija! I svakako da koriste medijske potencijale festivala, koje oni imaju.

Dio ste i ekipe Bedem festa?
Biti dio toliko čiste i pozitivne priče, kao što je Bedem Fest, je za mene još jedna velika čast i zadovoljstvo. Sa direktorom festivala Petrom Šundićem se poznajem od ranih dana i dobri smo drugari. Saradnja u vezi Bedem Festa je počela od njegovog trećeg izdanja. Posljednjih godina, organizaciono se to dosta učvrstilo i konkretizovalo, tako da se uglavnom bavim PR-om, a ove godine ću biti i medijator na panel diskusiji, koju ćemo organizovati u Tehnopolisu, na teme turizma i festivala. Ovogodišnji program je izazvao veliku pažnju, opet zbog svoje osobenosti, možda čak i nelogičnosti, kao što je ta da u istom danu, na istoj sceni možete da čujete i doživite jednu legendu kakva je Zvonko Bogdan i legendarni njujorški sastav Pro Pain, koji okupljaju sasvim različitu publiku. A Bedem Fest upravo to i želi, da animira sve ljude, od najmlađih, do najstarijih, i da tvrđava bude mjesto susreta, mjesto upoznavanja i druženja. Prave godine Bedem Festa tek slijede, a mi idemo laganim, odmjerenim koracima, govorimo tiho i nosimo psa sa sobom.

Dragan LUČIĆ

Komentari

INTERVJU

GORAN ĐUROVIĆ, MEDIA CENTAR: Nijednoj partiji nije stalo do stručnjaka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Državu je uništilo partijsko zapošljavanje koje je patentirala vlast DPS-a i njegovih dugogodišnjih partnera. Državu neće izvući iz problema ponavljanje istog modela upravljanja

 

MONITOR: Politika se opet svodi na priču o „partijskim dubinama“, odnosno partijskoj preraspodjeli državnih pozicija. Šta Vama to govori?

ĐUROVIĆ: Nažalost, još  ne postoji makar jedan subjekat na našoj poltičkoj sceni koji je spreman da slijedi javno proklamovane principe u svom djelovanju i suprostavi se partijskom zapošljavanju. Sve poltičke partije koje participiraju u Skupštini su svoj politički rejting i podršku građana vezali dominantno za broj zaposlenih „po dubini“. U upravne odbore javnih preduzeća i  ustanova se imenuju članovi partija koje imaju često nedogovarajuću stručnu spremu i radno iskustvo. Vlada povjerava upravljanje državnim resursima licima koja su često nekvalifikovana za posao koji obavljaju. Posljedica takve politike je da takvi upravni odbori biraju za funkcije izvršnih direktora ponovo partijske činovnike, po unaprijed dogovorenim kvotama podijeljenim među partijama. Državu je uništilo partijsko zapošljavanje koje je patentirala vlast DPS-a i njegovih dugogodišnjih partnera   iz SDP-a i BS-a. Državu neće izvući iz problema ponavljanje istog modela upravljanja. Da bi se institucije profesionalizovale i počele izgrađivati upravo je potreban diskontinuitet sa lošom tridestogodišnjom praksom a ne njen nastavak. Nažalost, ni predsjednik Vlade a ni potpredsjednici iz SNP-a, SDP-a i BS-a nisu predložili drugačija rješenja od dosadašnje prakse. Očekivao sam da će makar neko od lidera partija koje participiraju u manjinskoj vladi predložiti da se polovina članova upravnih odbora bira putem javnog konkursa i tako stvori mogućnost da se u oporavak našeg društva uključi ljudski potencijal koji je smješten u prostoru van političkih stranaka. Razumljivo je da jedan dio pozicija pokrivaju partijski kadrovi kako bi se mogla sprovoditi politika Vlade ali nije dobro da se ne omogući ljudima koji imaju profesionalno iskustvo i integritet, da pomognu oporavak i suštinsku izgradnju institucija.

Tužna je istina da nijednoj partiji nije stalo do mišljenja onog dijela Crne Gore koji ne očekuje partisjko zaposlenje, koji je progresivan i koji zapravo jedini može dati podršku suštinskim promjenama. Vjerujem da će morati da dođe do novih promjena vlasti u skorijem periodu ali i do formiranja novih političkih subjekata kako bi se konačno stvorio zdravi politički centar od ljudi sa integritetom, koji sebe ne vide u politici do kraja  života, koji su profesionalno ostvareni i jednostavno rečeno-normalni.  Takvi su danas ubjedljva manjina u političkim partijama. Najgori dio crnogoskog društva su političke partije. Naravno, nisu sve jednako loše i jednako odgovorne za stanje u kojem se društvo nalazi. Da su partije bolje nego što jesu ne bi nam država bila u ovakvom stanju. Doskorašnja opozicija je godinama bila nefunkcionalna a najveći subjekti posvađani oko borbe za koji glas više. Slično ponašanje je nastavljeno i nakon promjene vlasti. Da bi nam bilo bolje, partije, kao subjekti koji imaju najveću moć da utiču na razvoj društva, moraju biti demokratičnije, spremne da se mijenjaju i spremne da u svoje upravljačke strukture uključe nove ljude iz svih segmenata društva. Zato se radujem kada se u partijama pojave nova lica koja imaju profesionano iskustvo i prepoznatljivost. Lideri političkih partija bi morali da budu svjesni problema i pomognu da se u njihovim redovima dese promjene. To može makar dijelom da se desi ukoliko se usaglase da promijene što prije izbormi sistem i omoguće građanima da glasaju direktno za sveje predstavnike (otvorene liste).

MONITOR: Mediji pišu i o desantu Demokratske partije socijalista na neke od važnih pozicija po dubini. Tu je i parlamentarna kontrola izvršne vlasti od strane iste partije. Koliko joj to daje moć, i šta to znači za ovo društvo?

ĐUROVIĆ: DPS pokušava da zadrži svoje biračko tijelo zapošljavanjem po dubini. Ipak, crnogorska dubina ima neko dno, postoji krajnja tačka u kojoj više neće biti mjesta u institucijama za sve partijske DPS kadrove. DPS neće moći da ponovo vrati sve one koji su ostali bez posla  nakon 30. avgusta 2020. Ta spoznaja proizvodi nervozu kod značajnog dijela bivših funkcionera DPS-a. Svakako, DPS kadrovi neće, na sreću, imati odlučujuću ulogu u upravljanju javnim preduzećima i ustanovama. Što se tiče Skupštine i kontrole DPS-a, mislim da je ta njihova uloga precijenjena. Siguran sam da DPS neće rušiti Vladu zbog bilo kog razloga jer njima izbori na bilo kom nivou ne odgovaraju. Znaju da će izgubiti vlast u Podgorici i drugim opštinama, a znaju i da će njihova snaga oslabiti nakon sljedećih parlamentanih izbora. DPS je svakim danom sve slabiji koliko se god upinjali njihov predsjednik i funkcioneri da objasne  svom biračkom tijelu kako je sve u redu. DPS odlaže stranačke izbore za predsjednika partije ali se ne može dovijeka odlagati ono što mora da se desi. Ako Milo Đukanović  ostane na čelu te partije ona je osuđena na propast jer niko sa Đukanovićem neće praviti koaliciju nakon sljedećih izbora. Sa druge strane je tužno da među 150.000 članova te partije nema jednoga dovoljno hrabrog da javno kaže Đukanoviću da treba da ode.

Da sam na mjestu predsjednika Vlade zaustavio bih sva zapošljavanja i popunjavanja upravnih odbora dok se u Skupštini ne izglasa novi saziv Sudskog savjeta, izaberu sudije Ustavnog suda,  imenuje vrhovni državni tužilac. To je strateški cilj države i on treba da bude ostvaren prioritetno a zapošljavanja mogu da sačekaju. Vjerujem da bi želja najvećeg broja partija  da zaposle što više svojih kadrova podstakla dogovore u Skupštini i ubrzala ispunjenje ključnog razloga zbog kojeg je formirana manjinska Vlada a koji treba da nas približi EU.

MONITOR: Mnoge stvari od kojih se živi čekaju da dođu na red. Novac za poljoprivrednike iz evropskih fondova još čeka da bude iskorišćen. Čekamo podzakonska akta koja će parovima omogućiti liječenje steriliteta o državnom trošku, i slično. Koliko su ova i prethodne vlade u službi građana?

ĐUROVIĆ: Potrebe i očekivanja građana su veliki. Pojedini procesi mogu sigurno brže da se sprovode. Vjerujem da nakon prvih 100 dana rada nove Vlade mogu da se analiziraju ostvareni rezultati. Nakon prethodne Vlade, u pojedinim resorima ostalo je mnogo zaostalih predmeta, nedovršenih procesa u izradi normativnih akata. Mislim da ipak postoji makar mali pozitivan trend kada je u pitanju odnos prema građanima. DPS je potpuno postao gluv u odnosu na potrebe građana nakon predugog vršenja vlasti. Prethodna Vlada pokazala je neke signale da joj je stalo do građana, ponekad zbog populizma i političkih ambicija pojedih ministara. Nadam se da će ova Vlada biti bolja od prethodnih, kao i svaka naredna. Dobro je da se sve partije nađu u poziciji vlasti i pokažu građanima šta znaju. Dobro je i da sve partije osjete kaznu građana jer ih to može učiniti odgovornijima.

MONITOR: Premijer Dritan Abazović najavio je nestašicu hrane i energenata. Da li je Vlada na tom polju uradila što je mogla?

ĐUROVIĆ: Pitanje nestašice hrane i energenata je veoma složeno pitanje u političkom i ekonomskom smislu. Ne znam šta je sve planirano ali moguće i da najavljeni rebalans budžeta bude jedan od mehanizama za iznalaženje sredstava da se unaprijed kupe neophodne zalihe  hrane  energenata i stvore robne rezerve.

MONITOR: Još čekamo i na ključne reforme u pravosuđu. U međuvremenu pale su važne optužnice, poput afere Telekom i Carine. Kako to komentarišete?

ĐUROVIĆ: Sudska vlast je uništena kao i sve druge institucije u prethodnih 30 godina. Ne iznenađuju pale optužnice ako se zna ko ih je pisao i sa kojom namjerom. Vjerujem da će tužilaštvo ipak u nastavku ovih procesa uspjeti da ponudi dokaze a nadam se i da će ipak doći do formiranja novog Sudskog savjeta i zamjene sudija u višim sudskim instancama koji su prilično kompromitovani brojnim aferama i dodjelama stanova od strane DPS vlasti na držanom nivou ali i na nivou Glavnog grada. Sada stranke u postupku žele da im se vrate usluge i pokloni.

MONITOR: Slučajevi hapšenja Vesne Medenice i Blaža Jovanića, čelnih ljudi pravosuđa, govore i o stanju u pravosuđu. Koliko je potrebno da se takvo stanje reformiše, i da li smo na pravom putu?

ĐUROVIĆ: Nakon 30 godina uništavanja institucija od strane DPS-a potrebno je neko vrijeme da se institucije počnu oporavljati. Brzina reformi zavisi od političkih partija koje mogu ubrzati ili usporiti ovaj proces. Ako ima imalo želje da se poprave stvari, ako je partijama imalo stalo do građana i ove države, onda će ubrzati dijalog oko sudskih instanci. Vjerujem da bi ohrabrenje moglo doći i od SDT-a u vidu nastavka procesuiranja sudija Vrhovnog suda koji su bili izvršioci nekadašnje predsjednice Vesne Medenice. Koliko je uništena ova država svakim danom će se znati sve više, a sve ono na što su ukazivali godinama nekoliko nezavisnih medija i NVO pokazalo se tačnim. Sudovi a i tužilaštvo su imali cjenovnike po kojima se mogla kupiti ,,pravda”. Očistiti pravosuđe od svih korumpiranih je moguće, ali je potrebno vrijeme. Na nižim instancama postoje kadrovi koji brzo mogu biti unaprijeđeni, a time bi počeo proces obnavlajnja ključnih institucija koje treba da pomognu uspostavlanju vladavine prava.

 

Tužilaštvo mora ući i u RTCG

MONITOR: Šta je sa reformom javnog servisa?

ĐUROVIĆ: Nakon smjene DPS-a tek je zapravo započeo proces tranzicije u Crnoj Gori. Kao i prethodna Vlada i trenutno rukovodstvo RTCG-a je dio mučnog perioda koji se morao proći. Reforma javnog servisa započeće kada se Savjet  RTCG-a oslobodi neprimjerenog partijskog uticaja i partjskih mučnih trgovina. I ovdje je potrebno profesionalno tužilaštvo. Savjetu RTCG-a predočeni su dokumenti koji su optužujući za prethodnog generalnog direktora Šundića. Vidjećemo da li će Osnovno tužilaštvo  procesuirati odgovorne ili će okrenuti glavu kao u najboljim godinama DPS-a. Danas je RTCG umjesto DPS-a pod uticajem većeg broja partija ali svaki prostor za uticaj partija će u nekom trenutku postati veoma problematičan. Političari RTCG doživljavaju kao bilo koju drugu instituciju koju treba po dubini pokriti po partijskom ključu. Ne može biti transformacije RTCG-a ako je generalni direktor nezakonito izabran. Reforma se može desiti promjenom zakonske regulative i doglednom primjenom. Neophodna je smjena Savjeta RTCG-a i menadžmenta kao prvi korak u uvođenju profesionalizacije RTCG-a.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LUKA PAPIĆ, REDITELJ: Otjelotvorenje metafore

Objavljeno prije

na

Objavio:

 Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom

 

Na nedavno održanom 13. UnderhillFestu, međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Podgorici, specijalno priznanje žirija dobio je film Bez u režiji Luke Papića, koji je zajedno sa koscenaristom i producentom filma Srđom Vučom bio gost festivala.

„Tražeći svog nestalog psa, umjetnik začudnih i nestandardnih stavova u centru je moderne apsurdne komedije ispričane kroz dokumentarno-igrani film koji postavlja filozofska, etička i ekološka pitanja. Reditelj Luka Papić vrlo umješno koristi likove sa margina društva da na minimalistički način prikaže trenutno socijal-političko stanje u Srbiji.  Rezultat je zanimljiv i začudan film koji uspješno ispituje odnos čovjeka i psa, čovjeka i umjetnosti kao i njihovo značaj u životu”, stoji u obrazloženju žirija.

Luka Papić je filmsku režiju studirao na Akademiji umjetnosti u Hamburgu. Prije filma Bez režirao je kratki doku-fikšn film Grapevines, kratki dokumentarni Man of Smoke i kratki eksperimentalni Paralel strims.

MONITOR: Film „Bez” je svjetsku premijeru imao na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Nionu gdje ste dobili glavnu nagradu. Zatim Grand Prix na Beldocsu, sad specijalno priznanje žirija na UnderhillFestu. Koliko su Vas sve ove nagrade iznenadile?

PAPIĆ: Nagrade su uvek iznenađenje. Kod nagrada je u velikoj meri bitan i faktor sreće – žiri sačinjen od nekoliko članova, u velikom broju često jako dobrih filmova prepozna neku vrednost i izdvoji tek nekoliko. Najviše nas je iznenadila nagrada iz Niona, jer smo se nakon kratkog i intenzivnog vikenda u Švajcarskoj, kada je bilo premijerno prikazivanje, vratili u Beograd i odmah uleteli u svakodnevne poslove vrlo brzo zaboravljajući i mogućnost nagrade, dok me dan pre dodele nisu pozvali iz organizacije festivala i poslali mi avionsku kartu. Pozitivno nas je iznenadilo i to što ljudi dobro reaguju i na humor i na emocije u filmu, jer iako je publika jako bitna, sa njenom reakcijom se ne može kalkulisati.

MONITOR: Zanimljiv je proces nastanka filma „Bez”, naročito pisanja scenarija. Koliki je bio izazov osmišljavanja narativa koji je između dokumentarnog i fikcije?

PAPIĆ: Scenario, koji je i ostao kičma budućeg filma, napisao sam još 2016. kada sam i snimio neke od prvih kadrova. U pisanju osmislio sam strukturu i načelno zamislio situacije i scene, kao i načine na koje se nešto može inscenirati ili desiti, ali je bilo neophodno da uvek imamo fleksibilnost za promenu plana u bilo kom trenutku. Iako se sve vreme oslanjao na scenario, film je, u manjoj ili većoj meri, menjao svoj oblik u svim fazama procesa – od situacija kada smo na samom setu shvatali šta funkcioniše, a šta ne funkcioniše, pa do poslednjih ruka montaže. Nakon prvog kruga snimanja, producent i koscenarista Srđa Vučo i ja smo izmontirali jednu verziju u kojoj se moglo videti šta zapravo fali filmu i koje su rupe u narativu. Onda smo nastavili sa pisanjem i pokušali da pronađemo nedostajuće situacije i likove. Nakon što smo ih pronašli i dosnimili sve zamišljeno, film je konačan oblik u kojem zaista funkcioniše dobio ponovo u montaži, ali ovaj put sa montažerkom Jelenom Maksimović.

MONITOR: Zašto ste odabrali slikara Aleksandra Denića za glavnog junaka filma? Kako je došlo do saradnje s njim?

PAPIĆ: Denić i ja smo već već godinama prijatelji. Nastranu što izuzetno cenim njegovu umetnost, gotovo čim sam ga upoznao delovalo mi je da može biti idealan naturščik s obzirom na to da uvek priča na isti način, ima uvek isti govor tela i vizuelno izgleda impresivno u kadru, ali nisam imao ideju šta snimati sa njim… Nevezano za njega u to vreme mi se po glavi vrzmalo nekoliko ideja. Jedna za film o nekom ko ne samo da izgubi psa, već mu pas prosto iščezne, i ta osoba od tog trenutka postaje jedina osoba na svetu bez psa. Druga ideja je bila za film o nekom ne baš talentovanom slikaru, koji je, recimo, slikarstvom počeo da se bavi tokom robije, a sada pronalazi nešto lepo u nedovršenim crkvama po predgrađima Beograda koje slika opsesivno. Treća je bila ideja za pomalo dosadan film u kojem bi Denić po nekim prigradskim kucima sretao beogradske mislioce raznoraznih usmerenja i diskutovao sa njima, na kraju uvek bivajući u pravu. Onda mi je palo na pamet da spojim sve tri ideje u jedan komičan film u kojem Denić ostaje bez psa, slika nedovršene crkve, a ceo film bude ispunjen njegovim mislima, umetnošću i nepobedivom retorikom. Denić se složio da on postane junak tog filma i da iz njegovog života uzmemo neke autentične elemente, a druge falsifikujemo slično kao što on to radi u svom slikarstvu.

MONITOR: Glavni junak je bez psa. Nastaje potraga koja će razotkriti i druga nedostajanja u svijetu koji okružuje protagonistu. Jedna od tema je i religija. Sam naslov filma je i doslovan i metaforičan.

PAPIĆ: Mislio sam da je poetično, jednostavno i komično da glavni junak ostane bez nečeg što je ljudima tako važno kao što je pas. Iako je očigledno životinja, pas čoveku predstavlja prijatelja, utehu, savršenog pratioca, ali je i na neki način apstraktna pojava – otelotvorenje metafore, tako da ostanak bez psa predstavlja jedno veliko „bez”. Naslovu filma je odlično kumovala jedna od koproducentica Snežana Marić.

Religija u priči ima simboličku ulogu, radi se o traženju vere, smisla i lepog na neočekivanim mestima. Tamo gde to možda nije baš očigledno. Crkva i religija veruju u svoju ulogu i smisao gde god bile posađene i na koji god način to bilo urađeno i to je nešto gde su one slične umetnosti, pa i psima, koji skoro uvek nađu smisao u okolnostima u kojima se nalaze.

MONITOR: Kako ste pridobili ostale likove u filmu koji se pojavljuju, kako ste ih pronašli i „ubijedili” da podijele autentične životne priče?

PAPIĆ: Đorđe Branković je moj dobar prijatelj i on je, uz Denića, na projektu od samog početka. Đorđe je inače profesionalni glumac, ali ovde nije imao klasičnu ulogu, niti je igrao sebe u datim okolnostima. Ideja je bila da, koristeći njegova iskustva sa psima, iskonstruišemo jednog suptilno komičnog i pomalo misterioznog lika, ne baš jasnog psihološkog profila, tako da je njegovo učešće na filmu doprinelo i samom sadržaju istog.

Vladimira Ilića Ilu i Dragišu Binića smo odabrali preko novinskih članaka u kojima smo saznali za njihove priče o psima. Ideja nam je bila da ih obojicu, iako su poznate ličnosti, prikažemo van tog uobičajenog konteksta, i iskoristimo za uloge nekih, ne baš običnih, vlasnika pasa koje Denić sreće, tako da se njihovi životi van okvira filma samo naziru. Takođe, bitan faktor je bio što su obojica i vizuelno i u svakom drugom smislu upečatljivi likovi čije pojave rezonuju i sa Denićevom umetničkom estetikom i sa mojom filmskom.

Sa Ilom nas je povezao zajednički prijatelj Gregor Zupanc i Ila je kao veliki ljubitelj pasa i podržavalac umetnosti odmah pristao da učestvuje na filmu. Sa Dragišom Binićem nas je spojila zajednička prijateljica Ana Sakić. Mislim da je Dragišu zaintrigiralo to što nismo bili zainteresovani za njegovu fudbalsku karijeru, već su nas interesovali njegov odnos sa psima i njegova estetika, a i to što smo u startu objasnili da je ovo na neki način „glumačka” uloga. Velika je čast što su prepoznali umetnički senzibilitet i pristali da učestvuju u jednom ovakvom poduhvatu.

Savo Nešković Savone je jedan od protagonista u filmu „Prizvan i pozvan” o prvim višestranačkim izborima u Srbiji, koji Srđa i ja snimamo već godinama. Tu se on pojavljuje kao jedan od osnivača i predstavnik „Velike rokenrol partije“. Počeli smo da se družimo sa njim i van snimanja, pa smo saznali za njegovu ljubav prema psima i odlučili da ga pitamo da li bi želeo da se pojavi i u ovom filmu u drugom kontekstu.

Aleksandra Virijević Virka inače nastupa sa Đorđem Brankovićem u okviru benda Ah Ahilej i posebnu pažnju posvećuje scenskoj pojavi, tako da se sa pričom o svom buntovnom psu odlično uklopila. Jedinog vlasnika mačke igra Dragan Novković, Đorđev i moj prijatelj, takođe saradnik Ah Ahileja, čije je višegodišnje profesorsko iskustvo dodatno doprinelo da odigra to na pravi način. Mita Ivanov, muzičar, je čovek čijem se stvaralaštvu Denić divi i čiju kafanu povremeno posećuje.

MONITOR: Koje je najbitnije sredstvo da bi se priča ispričala u dokumentarnom filmu i koja je njegova prednost?

PAPIĆ: Nisam potpuno siguran, ali mislim da za bilo koji film kao prvo treba zaista imati samu priču i potrebu da se ona ispriča baš kroz film, a onda je tu filmski jezik kojim se ta priča prenosi na platno. Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom. Doza nekakvog duha ili humora nisu baš sredstvo, ali mi se čini da su uvek poželjni, a možda i neophodni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Milica NEDELJKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VUK VELEBIT, POLITOLOG I POLITIČKI ANALITIČAR: U međunarodnim odnosima je važno da od svojih neprijatelja ne napravite međusobne prijatelje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Evropska unija je daleko više zainteresovana da se Srbija uskladi sa njenom spoljnom i bezbjednosnom politikom, dok je za Ameriku važnije očuvanje regionalne stabilnosti po cijenu neuvođenja sankcija Srbije Rusiji

 

MONITOR: Opozicija u Srbiji kao da nije bila u većem previranju i međusobnim neslaganjima od početka vlasti SNS-a. Borba protiv vlasti kao da je zaboravljena?

VELEBIT: Ovogodišnji izbori u Srbiji su uneli novu dinamiku u politički prostor, pre svega zato što je celokupna opozicija učestvovala na njima za razliku od prethodnih izbora koji su bili bojkotovani od većeg dela opozicije. Parlament više neće biti jednopartijski već će se otvoriti prostor za razmenu mišljenja i unutar institucija. Mislim da je za našu demokratiju dobro  da se posle dužeg vremena čuje različitost mišljenja koja više neće moći da se ignoriše. Ipak, novi raskoli u opoziciji su nas još jednom doveli u situaciju da se više bavimo previranjima unutar opozicije nego ponudom rešenja i ideja koje bi bile alternativa onome što aktuelna vlast nudi. Rat u Ukrajini je dosta uticao i na politička dešavanja u Srbiji tako da je očekivano da će se stranke u narednom periodu najviše baviti pitanjem uticaja posledica rata na Srbiju. Dodatno, ovo će biti prilika i da možda opozicija i vlast nađu zajednički jezik kad je reč o novom spoljnopolitičkom pozicioniraju Srbije. Vlast će sigurno tražiti svoje saveznike i među opozicijom za donošenje nekih nepopularnih odluka u budućnosti koje će imati za cilj dalje distanciranje od Rusije.

MONITOR: Još je burno reagovanje na razgovor Đilas-Vučić, odmah poslije izbora. Djeluje da je vlast imala najviše koristi ne samo od Đilasove inicijative da se sastane sa Vučićem već i žestoke javne osude gotovo svih opozicionih predvodnika. Da li je neka vrsta saradnje opozicije prilikom izbora organa novoformiranog saziva Skupštine Beograda, znak da su postali svjesniji „viših interesa“?

VELEBIT: Svaki korak koji doprinosi smanjenju tenzija je dobar ukoliko postoje iskrene namere i jedne i druge strane za to. U politici je jako bitan tajming, a onda na osnovu toga možemo i da analiziramo susret koji ste pomenuli. Ako je namera Dragana Đilasa bila da se pozicionira kao lider opozicije i da pokaže svoje liderstvo onda je on svoj cilj ispunio. Vučić je na neki načio učinio i uslugu Đilasu tako što mu je dao legitimitet lidera opozicije. Zašto nije razgovarao sa drugim ljudima iz opozicije koji su osvojili možda i bolji rezultat od stranke koju vodi Dragan Đilas? Naravno, ovaj sastanak je značajno uticao na razdor u opoziciji, ali je i pokazao koliko je to jedinstvo neodrživo i da je jedini cilj bio da se ujedinjena opozicija ne raspadne uoči izbora. Mnogi koji su kritikovali ovaj sastanak, uključujući i mene, isticali su argument da su upravo Đilas i ljudi oko njega ranije lepili etikete ’izdajnika’ svakome ko bi se usudio da razgovara ili pregovara sa vlašću. Postavljam pitanje – ko je taj ko može da odredi kada je u redu da se razgovara sa Vučićem, a kada nije?

MONITOR: Kako gledate na obećanje Aleksandra Vučića o održavanju novih beogradskih izbora?

VELEBIT: Mislim da ponavljanje beogradskih izbora nije dobra stvar za našu demokratiju jer se na taj način pravi presedan – ako nismo zadovoljni izbornim rezultatom, idemo na nove izbore. U Srbiji već imamo uspostavljenu praksu vanrednih izbora na svake dve godine, a ovaj presedan sa ponavljanjem beogradskih izbora bi mogao dodatno da obesmisli izborni proces. Ljudi su umorni od količine izbora što bi moglo da utiče i na njihovu motivaciju da glasaju. Nisam siguran koliko bi ponavljanje beogradskih izbora doprinelo opoziciji koja je danas razjedinjena i teško je zamisliti da ponovo dođe do nekih saveza koji su postojali uoči ovih izbora. Ne verujem da je put ka promenama moguć na ovaj način.

MONITOR: Sergej Lavrov nije došao, ali je bio Olaf Šolc u Beogradu. U Spoljnopolitičkom odboru EP napravljen je izvještaj o Srbiji. Politička dinamika za vlast u Srbiji ne prestaje, ali je izgleda izostao onaj veliki pritisak o kojem je Aleksandar Vučić govorio. Šta se  događa?

VELEBIT: Aleksandar Vučić je vrlo uspešno kreirao narativ o velikim pritiscima koji se vrše na Srbiju. To je možda bio slučaj u početku ratnih sukoba, ali mi je utisak da danas te vrste pritiska nema. Svako ko dobro razume poziciju Srbije, njenu istoriju, frustracije politikom Zapada, emotivni odnos prema Rusiji, taj neće insistirati na tome da Srbija uvede sankcije. Takav utisak sam stekao i u razgovoru sa diplomatama sa Zapada koji razumeju da situacija nije crno-bela, već da je neophodno šire sagledavanje stvari koje se ne tiče samo pozicije Srbije već i kako bi odluke koje bi Srbija donela mogle da utiču na regionalnu stabilnost. Evropska unija je daleko više zainteresovana da se Srbija uskladi sa njenom spoljnom i bezbednosnom politikom, dok je za Ameriku važnije očuvanje regionalne stabilnosti po cenu neuvođenja sankcija Srbije Rusiji. Mislim da je ovde važno da se razume zbog čega Srbiji nije tako lako da uvede sankcije i kakve bi mogle da budu posledice toga. Prvo, među građanima već postoji dovoljna frustracija politikom Zapada prema Srbiji, od raspada Jugoslavije, preko bombardovanja do samoproglašenja nezavisnosti Kosova. Sa druge strane, Srbija i Rusija nikada nisu bile u ratnom sukobu. Ali, Srbija je istovremeno dobila mnoge dobre stvari sa Zapada što treba da se iskoristi za dalje produbljivanje odnosa i razvijanje ekonomske saradnje. Partneri sa Zapada bi trebalo u tome da prepoznaju i svoj interes.

MONITOR: Više zvaničnika Srbije je učestvovalo na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Petersburgu – kao i Milorad Dodik, član Predsjedništva BiH. Dodik se sastao i sa Vladimirom Putinom. Koliko pokazana lojalnost Rusiji moože pomoći stabilokratskom stanju koje je do sada dominiralo u državama i entitetima koje oni predstavljaju, posebno u slučaju Dodika i RS-a koje očekuju opšti izbori u BiH u oktobru?

VELEBIT: Mislim da je ovde reč o kratkovidosti onih koji misle da će im bilo kakva bliskost sa režimom u Moskvi pomoći da politički prežive. Želeo bih da istaknem da je dobro da vlasti u Srbiji pokušavaju da se distanciraju od zločinačkog režima Vladimira Putina. To smo videli kroz glasanje Srbije u UN za rezolucije kojima se osuđuje ruska agresija, kao i za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava UN. Otkazivanje posete Sergeja Lavrova je još jedan dobar znak gde smo videli da ni srpskim vlastima nije bilo u interesu da do ove posete dođe. U ovom trenutku je bitno da Srbija dobije podršku Zapada za poteze koje pravi, iako još uvek Srbija nije uvela sankcije Rusiji.

MONITOR: Vladimir Putin često pominje slučaj Kosova kao presedan iz kojeg, po njemu, proizilazi i pravo Rusije da prizna Donjeck i Lugansk. On se poziva i na presudu Međunarodnog suda pravde. S obzirom na nedavni stav EK o problemu granica Ukrajine  može li se razmišljati i o tome da Zapad u budućem mirovnom dogovaranju, zatraži da Rusija, kao ustupak, prizna Kosovo ili odustane od veta u SB UN?

VELEBIT: Upravo to što je rekao Vladimir Putin najbolji je pokazatelj naše zablude da će Rusija uvek i bez naplate braniti srpske interese. To je bio slučaj samo zato što su se ruski i srpski interesi poklapali, ali to više ne mora da bude slučaj. Za nas je bitno da razumemo da se Rusija ponaša kao i svaka druga velika sila koja gleda svoje interese, a ako taj interes više ne bude podrška Srbiji oko Kosova, te podrške više neće biti. Srbija treba da gleda svoje interese, a ti interesi nisu na Istoku već na Zapadu. Svakako da će pregovori oko Kosova više zavisiti od dogovora velikih sila nego od onoga što bi se dogovorile političke elite u Prištini i Beogradu.

MONITOR: EK je donijela zaključak da bi Ukrajini i Moldaviji trebalo dati status kandidata. Očekuju nas sastanci Savjeta EU i EU – Zapadni Balkan, 23-24. juna. Čemu se  može nadati Zapadni Balkan?

VELEBIT: Ovo je jedinstvena prilika da Evropska unija prepozna šta su njeni geostrateški interesi. Ukoliko Zapadni Balkan ostane van političkih i bezbednosnih interesa EU to može samo da otvori vrata za druge sile da jačaju svoj uticaj što se već dešava sa Kinom, Turskom, Emiratima. Takođe, ako bi Ukrajina, Moldavija i Gruzija dobile status kandidata, a da ne bude ubrzan proces pristupanja Zapadnog Balkana to će biti loš signal i za građane regiona koji su već razočarani pristupom EU u ovom regionu. Sad je trenutak da EU nedvosmisleno pokaže da vidi Zapadni Balkan kao deo svoje porodice.

MONITOR: Američki predsednik Džozef Bajden je, prema navodima TV kanala NBC, kritikovao funkcionere Administracije zbog javnog priželjkivanja poraza Rusije, a francuski predsednik Makron smatra da bez dogovora sa Rusijom nema prestanka rata u Ukrajini i globalnih nevolja. Da li je agresija Rusije na Ukrajinu kao i zavisnost Evrope i svijeta od ruskih prirodnih resursa, jedan od motiva za trasiranje mirovnog plana?

VELEBIT: U međunarodnim odnosima je važno da od svojih neprijatelja ne napravite međusobne prijatelje što bi moglo da se desi sa Rusijom i Kinom. U ovom trenutku Kina pažljivo posmatra sa strane sve što se dešava pokušavajući da nađe korist za sebe. Ovaj rat će u nekom trenutku morati da se završi sklapanjem mira, ali je sada jako teško predvideti kada bi to moglo da se desi. Čak i kada bi se rat sutra završio, Rusija bi bila još dugo izolovana od sveta jer jednom kada uvedete sankcije jako teško dolazi do njihovog napuštanja. Nisam siguran koliko je politika sankcija dobra stvar jer najveće posledice trpe obični građani. Oni koji misle da će se građani Rusije masovno pobuniti zbog sankcija mislim da greše jer zaboravljaju koliko su Rusi trpeljivi. Da nije tako Vladimir Putin odavno ne bi bio na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo