Povežite se sa nama

OKO NAS

POBUNE MLADIH U RAZNIM KRAJEVIMA SVIJETA: Jesen i proljeće protesta 

Objavljeno prije

na

Izgleda  da živimo u vrijeme ozbiljne krize politike u kojoj razni modeli vladavine ne uspijevaju da nađu adekvatne odgovore na društveno-ekonomske i političke izazove

 

Neki to, kalendarski pomalo netačno, nazivaju Jesen protesta. Svet je zahvaćen masovnim talasom demonstracija od Čilea ( kojem je sada proljeće)  Velike Britanije, Španije, Moskve, Libana, Iraka, Indije do Hongkonga i Australije. Povodi su različiti: cene benzina (u Francuskoj), klimatske promene (Velika Britanija, Australija),  nacionalne slobode (Katalonija u Španiji), zakon o ekstradiciji (Hongkong), cena karata u javnom prevozu (Čile), oporezivanje mobilnih aplikacija (Liban), korupcija (Irak).  Izgleda  da živimo u vreme ozbiljne krize politike u kojoj razni modeli vladavine ne uspevaju da nađu adekvatne odgovore na društveno-ekonomske i političke izazove.

Talas protesta se valja Južnom Amerikom. Vanredno stanje je u Čileu, nasilni protesti u Boliviji (pre i posle puča ili “državnog udara”, protiv predsednika Eva Moralesa koji je primoran da podnese ostavku i emigrira u Meksiko), prohujale su demonstracije u Ekvadoru, polarizacija traje u Brazilu (u kome je iz zatvora pušten i dalje veoma popularni levičarski bivši predsednik Injasio Lula de Silva), beznadežna pat pozicija situacija vlada u Venecueli…

Prema analitičarima, u većini slučajeva ti protesti u osnovi imaju ekonomske probleme građana. No Betina Horst, zamenica direktora konzervativnog čileanskog istraživačkog centra „Sloboda i razvoj“, komentariše: „Svaka država u Latinskoj Americi ima svoje ekonomske specifičnosti, a jedini zajednički element je da uvek postoje organizovane grupe radikalizovanih levičara, koji žele da destabilizuju demokratiju. Tamo gde ne uspevaju dođu na vlast izborima, pokušavaju to silom.“

Sa takvom ocenom se uopšte ne slaže Mihael Alvarez, portparol Fondacije „Hajnrih Bel“ u Berlinu, koji je niz godina vodio kancelariju te fondacije bliske Zelenima u glavnom gradu Čilea, Santjagu. On osuđuje nasilje u Čileu, ali napominje da ima dosta mirnih demonstranata koji zahtevaju svoja prava. I to ne samo u Čileu. „U poređenju sa prošlim vekom, ljudi u Latinskoj Americi više nisu spremni da prihvate socijalnu nejednakost.“

Po mišljenju Alvareza, posle napretka u socijalnoj oblasti početkom 1990-tih kada su kontinentom dominirale levičarske vlade, nekoliko latinoameričkih zemalja se poslednjih godina vraća na mere štednje. „U vreme levičarskih vlada postojalo je mnogo programa preraspodele koji su ublažili siromaštvo“, ukazuje i Valeska Hese, šefica odeljenja za Latinsku Ameriku nemačke Fondacije „Fridrih Ebert“, bliske socijaldemokratama, ali i primećuje da tada nisu rešeni strukturni problemi.

Hese podseća da je predsednik Ekvadora Moreno, baš kao i predsednik Argentine Maurisijo Makri, morao da najavi mere štednje koje je nametnuo Međunarodni monetarni fond (MMF), uslovljavajući time dodelu kredita.

U Čileu su  sva područja javnog života  privatizovana: penzije, zdravstvo, obrazovanje. U takvom okruženju, mnogi Čileanci jedva sastavljaju kraj s krajem.  Podaci o ekonomiji Čilea kažu da je toj zemlji u suštini dobro.  Latinska Amerika, ukazuje Valeska Hesenije,  nije najsiromašniji region na svetu, već onaj sa najekstremnijom nejednakošću. To potvrđuje i međunarodni Džini indeks Svetske banke. Samo dve od 10 zemalja s najviše nejednakosti nisu smeštene u Latinskoj Americi, Južnoafrička Republika i Ruanda. Čile je sedmi na ovoj listi.

Kada se radi o političkoj situaciji – Čile i Brazil sa desničarskim, u odnosu na Venecuelu i Boliviju (do prošle nedelje) sa levičarskim vlastima, dele svetovi. Ali,   kada je reč o aroganciji vlasti  sve te zemlje puno toga povezuje. U Latinskoj Americi nema pravih napora kako bi u društvu zaživela socijalna pravda. Vidljiva su dve sasvim suprotne tendencije: takozvana socijalistička preraspodela ili tzv. (neo)liberalna politika konsolidacije.

U Čileu se ne vode  rovovske bitke  između političkih tabora, već između onih koji imaju sve i onih koji hoće da dobiju nešto.  Sadašnje demonstracije pokazuju da vladajuće elite to ne razumeju, da su strašno   ravnodušne.

Argentina decenijama ide od jednog do drugog ekstrema, nikada nije postignut ozbiljan konsenzuz između različitih društvenih grupa. Jedina konstanta je nedostatak spremnosti da se investira i vjeruje u sopstvenu zemlju.  Argentinci, koji imaju novac, menjaju ga u dolare  bez obzira koja je vlada na čelu zemlje.

Latinska Amerika mora savladati brdo aktuelnih problema, ali i onih iz prošlosti.  To nije moguće ako se ne uključe svi i  ako ne bude društvenog konsenzusa.

I na  Bliskom Istoku, naročito mladi  traže manje korupcije i reforme. Proteklih meseci su protesti izbijali ili trajali u Egiptu, Sudanu, Alžiru, Iraku, Libanu. U Sudanu i Alžiru su pod pritiskom ulice uklonjeni dugogodišnji šefovi države. Demonstracije su u punom jeku u Iraku i Libanu.

Rasprostranjenost i postojanost bliskoistočnih protesta nameće poređenja sa Arapskim prolećem od pre devet godina. Za veliki broj stanovnika Bliskog istoka  Arapsko proleće je  izneverena revolucija. Tamo gde je promijenjana vlast novi režimi nisu ispunili očekivanja koja su bila povod Arapskom proleću,  s izuzetnom Tunisa koji se smatra delimičnim primerom demokratskog preobražaja. Sada su naročito Irak i Liban suočeni sa moćnim talasom protesta upravo zato što nema poboljšanja svakodnevnog života. Smanjenje korupcije je  bila inicijalna kapisla  Arapskog proleća a korupcija je i dalje endemska.

Ovaj je oktobar jedan od najkrvavijih mjeseci u Iraku u novijem sjećanju. Blizu 300 iračkih civila je ubijeno, a preko 5.000 je ranjeno.  Počinitelj je irački režim, koji je koristio besprimernu i nepotrebnu smrtonosnu silu protiv građana koji su protestvovali protiv korumpirane političke klase.

Izbijanje ovih protesta nije ni iznenađujuće.  U proteklih nekoliko godina, protesti protiv velike korupcije, nezaposlenosti i loših usluga su postali gotovo sezonski.

Većina Iračana, prema medijskim izveštajima, smatra da njihovom državom vladaju korumpirane političke klase podvrgnute  spoljnim uticajima i interesima,  bez ikakvog legitimiteta i osećaja odanosti Iraku. Osjećaj očaja kod demonstrantata i njihova želja da vrate Irak kristalizirani su u njihovom poviku: „Želimo državu“.

Demonstranti su mladi Iračani, stasali posle anglo-američke invazije 2003. Tom invazijom je oboren  diktatorski režim Sadama Huseina, ali su razgrađeni iračka država i institucije, diktiran manjkavi ustav, postavljen disfunkcionalni sistem zasnovan na sektaškim podelama. Sve to su naselile stranke i političari od kojih su mnogi bili saveznici i pioni Sjedinjenih Američkih Država, Irana i Saudijske Arabije. Tzv. politički proces, koji su zapadni stručnjaci i novinari pogrešno okarakterisali kao „demokratija“, uveden je u državu nesposobnu da pruži minimum preduslova za dostojanstven život Iračana.

Ogromni državni prihod od nafte razgrabljen je dok su milioni gladni i poniženi. Prema Indeksu percepcije korupcije Transparensi Internešenel, Irak je 12. najkorumpiranija država na svetu. Ukupno 450 milijardi dolara javnih fondova je isparilo od 2003.

Mladi irački demonstranti potiču uglavnom iz radničkih četvrti i sirotinjskih kvartova gdje je jad svakodnevnog života najizraženiji. Priče ovih mladića i njihovih porodica retko dospevaju do novinarskih izveštaja o Iraku, koji sugerišu da se život u toj zemlji popravlja pošto je pre dve godine poražen ISIL.

Danijel Gerlah, urednik nemačkog magazina „Zenit“ posvećenog Bliskom istoku kaže da je za stanje u Iraku odgovoran komplikovan sistem u kojem vlast dele različite konfesije i narodi, a svako gleda da ugrabi koliko može i zadovolji svoju klijentelu. „Uz to imamo fenomen da narod uglavnom ima ulogu molioca, a država se postavlja kao dobročinitelj“, kaže ovaj novinar.

I u Libanu stotine hiljada ljudi zahtevaju bolje životne uslove za sebe i za buduđe generacije. Na ulicama protestuju Libanci svih konfesija i svih dobi. Protesti su zahvatili svaki kraj zemlje. Demonstranti su jedinstveni u zahtevima: kraj korupciji, posle ostavke vlade Sada Haririja nove izbore i prevazilaženje političkog sektaštva. Kako bi prevazišli tradicionalne podjele, koje bi mogle da unište pokret, svaka grupa se koncentriše  da s vlasti skloni svoje ugrađene političke prevodnike. e. Suniti u severnom delu Libana cepaju portrete premijera u ostavci Haririja, hrišćani pale plakate maronitskog predsednika Republike Mišela Auna, šijiti vređaju Hezbolah i pjevaju protiv šijitskog pokreta Amal predsednika parlamenta Nabiha Berija. “Svi znači svi”, skandiraju demonstranti. Žele da svrgnu kompletnu političku klasu.  Demonstranti su veoma razočarani  govorima  Haririja, Auna i čelnika Hezbolaha Hasana Nasralaha. Ovi govore kako su ih oni drugi sprečavali u sprovođenju reformi.  Libanske,  neustrašive žene, u ovim demonstracijama učestvuje više nego ikada.  Najčešće su na čelu protestnih povorki.  Primijetno je da libanskim protestima , mada je ove nedelje ubijen  prvi demonstrant, vlasti u manjoj meri upotrebljavaju silu.

Za  one koji su u poslednje tri decenije postali pobednici globalizacije, potpuno je neshvatljivo da povećanje cene karata za samo par centi može tako duboko da uznemiri milion ljudi. Svjetovi u kojima žive pobednici globalizacije i gubitnici  premnogo su se udaljili.

Analitičari upozoravaju kako nijedna globalna ekonomija koja se zasniva na rastu ne može trajno da opstane u doba globaliziacije, kada se resursi na planeti Zemlji ubrzano troše. Stoga je glasan poziv na renacionalizaciju ekonomije čak i u SAD. U zemlji navodno neograničenih mogućnosti, velika napuštena područja i siromaštvo velikog dela stanovništva – sada su realnost. Pre samo jedne generacije, ljudi su se selili sa Aljaske na Floridu zbog novog posla, a danas odatle ponovo odlaze da žive kod rođaka, da ne bi završili na ulici kao beskućnici.

Tržišna ekonomija i kapitalizam su završili u ćorsokaku.  Sve dok se problem ne počne rešavati tu, u korenu, bićemo svedoci sve više protesta i nereda.

 

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

Izdvojeno

ŠTRAJK U BERANSKOM SIMON VOJAŽU: Opet iz rikverca u rikverc

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zaposleni u beranskom autoprevoznom preduzeću Simon vojaž stupili su u generalni štrajk, nakon što im preko dvije godine vlasnik kompanije Mehmed Adrović nije isplatio zarade, dnevnice i ostala zakonom garantovana primanja. Najveće autoprevozno preduzeće na sjeveru države neslavni je rekorder u broju neizmirenih plata radnicima

 

Kada je u decembru 2005. godine organizovana licitacija za prodaju beranskog autoprevoznog preduzeća Jugoprevoz, pojavili su se tada malo poznati Mehmed Adrović i potpuno nepoznati luksemburkški državljanin Simon Bernar.

Mehmed Adrović, zvani Meša, koju godinu kasnije će se politički aktivirati u Demokratskoj partiji socijalista. Danas je predsjednik Opštinskog odbora te partije u Petnjici i predsjednik lokalnog parlamenta u tom mjestu.

Skoro deceniju i po kasnije, kolo sreće se okrenulo. Zaposleni u beranskom autoprevoznom preduzeću Simon vojaž stupili su u generalni štrajk, nakon što im preko dvije godine vlasnik kompanije Mehmed Adrović nije isplatio zarade, dnevnice i ostala zakonom garantovana primanja.To najveće autoprevozno preduzeće na sjeveru države neslavni je rekorder u broju neizmirenih plata svojim radnicima.

„Posljednja plata je bila za jun 2018. Mi ne znamo više ni kako ni zašto radimo. Svima nam je stalo da se preduzeće ne ugasi, ali ovo je postala potpuno neodrživa situacija” – napisali su oni u pismu koje su dostavili medijima prije štrajka.

Radnici ne mogu da vjeruju da njihova firma sa čitavim kompleksom imovine, autobuskom stanicom sa restoranom, tehničkim pregledom, servisom za održavanje motornih vozila, turističkom agencijom, kao i najvećim voznim parkom na sjeveru Crne Gore, ne može da opstane.

„Došli smo u situaciju da nam druga preduzeća zbog dugovanja oduzimaju autobuse, ili ih kupuju za male pare, a mi ne znamo gdje taj novac ide” – pišu radnici.

Došli su na ivicu, a država im je okrenula leđa. „Da li zbog toga što je vlasnik visoki funkcioner Demokratske partije socijalista, pa mu tolerišu sve što radi, odnosno ne radi” – pitaju radnici.

Zbog ovakve situacije zaposleni skoro svakodnevno napuštaju firmu i odlaze kod drugih poslodavaca. Od nekadašnjih stotinu dvadeset, ostalo je trenutno svega oko četrdeset zaposlenih.

„Mi molimo nadležne državne organe, inspekcijske službe, a zatim tužilaštvo i policiju, da se uključe u rješavanje situacije koja je postala neizdrživa. Najveći dio nas koji smo ostali i dalje da radimo, u poznim smo godinama, kada nas više niko neće. Sve mlađe što je bilo, pobjeglo je. Valja hraniti porodice, a platu nijeste primili dvije godine” – kažu radnici.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 29. maja ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

OKO NAS

BILJNE VRSTE NA SJEVERU UGROŽENE NELEGALNIM BRANJEM: Kao ničije 

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nesavjesno, nelegalno branje i prodaja, uskoro će iskorijeniti  nekoliko biljnih vrsta sa crnogorskih planina, tvrde ekolozi. Godinama stižu ista upozorenja  o alarmantnom stanju u toj oblasti, a država ne čini ništa da zaštiti biljno blago

 

Iz kolašinskog Sekretarijata za zaštitu životne sredine,  prije nekoliko dana su saopštili da je na području te opštine, kontinuirano i sve ozbiljnije, ugroženo nekoliko biljnih vrsta.  Riječ je o ljekovitom bilju i šumskim plodovima, a najugorženiji su, kažu stručnjaci za ekologiju iz te lokalne uprave, lincura, somina, borovnica… Kontrola branja šumskih plodova je nedovoljna, piše u izvještaju o stanju životne sredine.

Kolašin nije izuzetak. Nelegalnom berbom i nedostatkom sistemskih zaštitnih mehanizama ugrožene su mnoge biljne vrste. Kolašin nije izuzetak.  Stanje je isto na cijelom sjeveru. Tek pojedini sporadnični projekti, koje relizuje isključivo civilni sektor, skrenu pažnju na taj ogroman problem. Država nije učinila ništa više od deklarativnog zalaganja da se biljne vrste, među kojima su neke i zaštićene, sačuvaju.

Žuta lincura (Gentiana lutea), polako nestaje, tvrde ekolozi. Svejedno, gotovo na svakoj pijaci je moguće kupiti od onih koji su je nelegalno ubrali. To je nacionalnim zakondovstvom zaštićena biljna vrsta, uvrštena i  u međunarodnu „Habitat direktivu“. Korijen biljke je ljekovit, koristi se i u zvaničnoj i u alternativnoj medicini. Zato je nekontrolisana berba i prodaja na crnom tržištu  dovela i do nestajanja.

Na našim prostorima postala je vrlo popularna  40-ih godina prošlog vijeka, zbog čega je počela i obimnija berba, odnosno kopanje korijena. Njen hemijski sastav otkriven je tek početkom 20. vijeka, iako je  korištena mnogo prije  toga. Osim u Crnoj Gori, na Balkanu je ima u Bosni, Hrvatskoj (Lici) i jugozapadnoj Srbiji.

Zbog široke primjene, kultivacija lincure ekonomski je opravdana. Ipak, tek rijetki u našoj državi, finasirani, uglavnom, stranim grantovima, su se upustili u plantažni uzgoj te biljke i tako pokušali da sačuvaju njena prirodna staništa.

Prije nekoliko godina NVO Natura, uz podršku UNDP-a, u okviru projekta Ljekovito bilje – značaj za lokalni ekonomski razvoj i očuvanje prirodnih resursa, počela je eksperimentalno plantažni uzgoj Gentiana lutea nadomak Kolašina.  Tako je formirana prva eksperimentalna parcela za plantažno gajenje lincure u Crnoj Gori.

„Plantažna proizvodnja lincure je važna jer se na ovaj način štiti životna sredina, odnosno ova rijetka i zaštićena biljna vrsta. Zbog velike potražnje u narodnoj i zvaničnoj medicini lincura se nelegalno i nekontrolisano eksploatiše“ –  kažu u toj NVO.

Projekat podrazumijeva da se sadnice lincure vraćaju  u prirodno okruženje kako bi se na taj način povećala brojnost te rijetke biljke. Plantažna proizvodnja lincure, objašnjavaju, može da bude i značajan ekonomski oslonac stanovništva na selu. Naredne faze tog projekta su formiranje pokaznih parcela u zaštićenim područjima i formiranje eksperimentalnih parcela u okviru nekoliko domaćinstava u Kolašinu i Andrijevici.

„Sve ovo se radi u okviru aktivnost za uspostavljanje Regionalnog parka Komovi. Htjeli smo da pokažemo kako postoji i mogućnost plantažnog gajenja, ali i da zaštitimo lincuru u prirodnim staništima. Pored toga, plantažno gajenje je i siguran i dobar način da poljoprivrednici zarade“ – kaže direktor NVO Natura Mikan Medenica.

Očekivani prinos sa hektara je do 10 tona ljekovitog korijenja, tokom prvih godina, kasnije i više. Iskustva uzgajivača u okruženju svjedoče da se na hektaru zemljišta gaji i do 100.000 biljaka, uz  prinos  svježeg korijena od 24 do 40 tona. Nakon sušenja ostane od šest do 10 tona po hektaru. Taj  prinos se odnosi na biljke stare pet godina, u šestoj godini može biti i do 30 odsto veći, a u sedmoj čak i do 70 odsto.

Prema podacima, koji se mogu naći u medijima iz regiona, cijena  osušenog korijena kreće se od 10 do 12 eura po kilogramu. Ulaganja potrebna za gajenje lincure nijesu  velika – samo priprema zemlje i ručni rad. Zaštita joj nije potrebna,  jer je u prirodi ništa ne napada. Pored svega toga, plnatažni zasadi su i dalje rijetkost.

Na listi ugroženih bilnih vrsta na sjeveru je odavno i šumska  borovnica. Iako svake godine sa zvaničnih adresa stigne bar po jedan apel nesavjesnim beračima i otkupljivačima, na nivou su incidenta krivične prijave protiv njih. Na planinama sjevera svakog ljeta taj šumski plod se tamani, branjem mehaničkim sredstvima, što je zakonom zabranjeno. Posao kontrole branja borovnice, prije par godina, povjeren je Upravi za šume, čiji službenici su više puta ponovili kako niti imaju potrebnu logistiku niti im ostaje vremena da se tom poslu ozbiljnije posvete. Za to vrijeme, na stotine tona „plavog blaga“ sjevera, ubranog nelegalno, završi na evropskom tržištu. Dobro zarade samo otkupljivači.

Borovnice treba isključivo brati ručno i nikako grebenom, ponavljaju, obično početkom ljeta,  iz  Ministarstva poljoprivrede. Branje šumske borovnice u komercijalne svrhe definisano je zakonom,  a za nepoštovanje zakonskih odredbi  predviđene su kazne od 2.000 do 40.000 eura.

Jednocifren je broj onih koji su tokom minule decenije platili tu kaznu. A decenijama je, od jula do septembra,  u borovnjacima na stotine berača, koji po bagatelnim cijenama prodaju ubrane plodove desetinama otkupljivača.

U više navrata na uništavanje borovnjaka upozoravali su botaničar Danijel Vincek i prof. dr Miodrag Jovančević sa Biotehničkog fakulteta iz Bijelog Polja.  Nesavjesnim branjem, pored lošeg kvaliteta berbe, uništavaju se i mješoviti pupoljci, lome stabljike, pa se svake naredne godine smanjuje rod. Drastično se smanjuju i površine pokrivene borovnjacima.

Branje šumske borovnice u komercijalne svrhe definisano je Zakonom o zaštiti prirode i Pravilnikom o bližem načinu i uslovima sakupljanja, korišćenja i prometa nezaštićenih divljih vrsta životinja, biljaka i gljiva koje se koriste u komercijalne svrhe.

„Sakupljanje borovnice u komercijalne svrhe dozvoljeno je u optimalnoj fazi vegetativnog razvoja (fazi sazrijevanja bobice) pod uslovom da se ne upotrebljavaju mehanička sredstva (grebeni i dr.); ne čupaju ili oštećuju podzemni organi; na području sakupljanja ostavi najmanje 25 odsto od ukupno utvrđene količine biljne vrste, ne lome, oštećuju stabla i grane žbunova i ne nanosi druga šteta borovnici i njenom staništu“ regulisano je propisima, koje niko  ne poštuje.

Propisano je da branje u komercijalne svrhe treba da obavljaju samo obučeni berači. Nikada nijedna obuka zvanično nije organizovana.

                                                Dragana ŠĆEPANOVIĆ  

Komentari

nastavi čitati

Izdvojeno

VRHOVNI SUD RJEŠENJE MINISTARSTVA POLJOPRIVREDE PROGLASIO NEZAKONITIM: Traži se ponovo domaćin kolašinskih rijeka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvogodišnje nesuglasice između kolašinskih ribolovnih klubova, okončao je Vrhovni sud. Ministarstvo poljoprivrede ponovo konkursom traži klub koji će gazdovati ribljim fondom na području te opštine, nakon što je sud prethodni izbor proglasio nezakonitim

 

Rješenje kojim je Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja prije dvije godine dodijelilo upravljanje ribljim fondom na područku kolašinske opštne Sportsko ribolovnom klubu (SRK) Tara i Morača nezakonito je. Tako je odlučio Vrhovni sud,  nakon što je Sportski flaj fišing klub (SFFK) Maniro, koji je ranije gazdovao kolašinskim vodama, osporio rješenje resornog ministarstva.

U tužbi tog kluba je istaknuto da je u postupku odlučivanja Ministarstvo zanemarilo činjenicu da je SRK Tara i Morača još 2016. godine isključeno iz članstva Saveza sportsko-ribolovnih organizacija Crne Gore. Članstvo u tom savezu obaveza je za sve koji se kandiduju za gazdovanje vodama.

Iako je 2018. Ministarstvo poljoprivrede povjerilo gazdovanje vodama SRK Tara i Morača na šest godina, pritisnuti sudskim odlukama, u tom resoru ponovo konkursom traže „domaćina“.

Javni oglas će trajati do sredine narednog mjeseca.

„Očekujemo da će ovog puta resorno ministarstvo postupiti kako je presudom naloženo. Dokazali smo da SRK Tara i Morača nezakonito upravlja vodama. Gupa ljudi, okupljenih u tom klubu, godinama ruši svaki pokušaj da se na kolašinskim vodama uvede red, da se ribolov obavlja  u skladu sa zakonom, da se u našem gradu razvija i ribolovni turizam“ – kazao je Mile Lazarević iz SFFK Maniro.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 22. maja ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo