Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP MARTINOVIĆ, REDITELJ: Telenovela u multikoloru

Objavljeno prije

na

Ovaj film je pratio nekakav moj razvoj ne samo kao čovjeka već kao i umjetnika. Naučio sam puno toga radeći na filmu. Glavno je to što sam postavio sve elemente u granici gdje film postaje život ili život postaje film

 

Film Telenovela: sivo u koloru scenariste i reditelja Filipa Martinovića prikazan je u okviru regionalne selekcije 13. Underhillfesta – međunarodnog festivala dokumentarnog filma, koji se održava u Podgorici do 15. juna.

Filip Martinović odrastao je u Barseloni. Master-studije filmske i televizijske režije završio je 2017. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njegov debitantski film Telenovela: sivo u koloru nagrađen je na prošlogodišnjem Beldocsu nagradom za najbolju montažu, nedugo nakon svjetske premijere na Filmskom festivalu u Malagi. Za isti projekat u fazi razvoja dobio je nagrade na festivalima u Lokarnu i na Belodcsu, kao i Silver Eye nominaciju Institute of Documentary Film and Le Film Français. Osnivač je produkcijske kuće GULU GULU presenta u Beogradu.

MONITOR: U filmu ste spojili špansku i srpsku kulturu. Koristeći dokumentarni film kao umjetnički alat, kako se i navodi u opisu filma, krenuli ste u potragu za sopstvenim identitetom. Kako je nastala ideja da se film snimi i kako je tekao proces rada na filmu?

MARTINOVIĆ: Film počinje tako što odlazim na putovanje u potrazi za odgovorima na pitanja koja me ceo život prate – šta čini jednog čoveka da bude sa jednog mesta? Rođen sam u Beogradu, a kad sam imao samo dve godine preselili smo se u Barselonu, gde sam odrastao. Moj otac je preminuo u Barseloni, kad mi je bilo 12 godina, tamo je i sahranjen. Oduvek je ostalo nedorečeno u porodici pitanje gde bi trebalo da bude sahranjen. To je i u meni uvek pokretalo pitanja o sopstvenom identitetu. Nikada nisam prekinuo vezu sa Beogradom i često sam odlazio preko leta. Međutim uvek sam se osećao kao mali Španac tamo. Kad sam napunio 22 godine, rešio sam da se vratim u Beograd, gde živim i danas. Ovde sam studirao režiju i na neki način sam se asimilovao. Pri kraju fakulteta, kada je došlo vreme da snimim završni film na master studijama, rešim da pokrenem sva ta pitanja koja me gone toliko dugo i da konačno pođem u nekom pravcu pomeranja iz predugačkog statusa kvo. Tema telenovele se prirodno uklopila u celu priču kao neka vrsta izvitoperene veze između moja dva identiteta.

Proces rada je bio spor i često isprekidan. U neku ruku mislim da je takva okolnost finansijskih poteškoća da se izgura film doneo dobrih stvari! Snimao sam u nekoliko navrata u tri godine i to nam je omogućilo da ulazimo u montažu, preispitujemo materijal i gradimo nove teme za snimanje. Svakako mislim da smo iskoristili tu manjkavost kako bismo imali sve vreme na ovom svetu da radimo natenane.

MONITOR: Naslov filma ima doslovni i metaforički smisao. Zašto baš sivo u koloru?

MARTINOVIĆ: Telenovele, odnosno latino TV sapunice obično prikazuju svetove koji su jako polarizovani – ona ga voli ili ga mrzi; on je dobar ili je zao; želi da ga spasi ili da ga uništi… Moj predlog jeste jedna ljubavna, dramska i avanturistička priča sa elementima telenovele koja prikazuje sve nijanse u ovom životu koji nije tako crno-beli, već u svim nijansama sivih. Ovo je telenovela u multikoloru!

MONITOR: Je li bilo teško da dobijete povjerenje ljudi koji su bili uključeni u stvaranju filma? Kako su reagovali ispred kamere članovi porodice i prijatelji?

MARTINOVIĆ: Likovi u filmu jesu uglavnom članovi moje porodice – majka, tetka… Tako da poverenje od njih sam već imao. Možda i previše poverenja jer niko nije znao šta ja tačno radim. Šalu na stranu, imao sam neverovatnu sreću da tokom snimanja filma upoznam Ašu, koja nije bila planirana da bude u filmu, međutim srećne okolnosti su nas spojile i krenuli smo zajedno u ovu filmsku avanturu. Moram da istaknem da je ovaj film bio moguć uz dobru dozu truda, velikog talenta moje ekipe ali uz ogromnu sreću koja nas je pratila sve vreme.

MONITOR: Koliko vremena ste proveli u istraživanju i pripremi za film. Pomenuli ste Ašu – pa koliko se razlikuje film od početne ideje?

MARTINOVIĆ: Istraživanje i pripreme gotovo da nisu postojale. Ja sam imao jedan tekst u obliku scenarija koji sam pisao tokom jedne godine. Međutim, kad je došao momenat da se snima, ja sam taj scenario stavio u fioku i niko od članova ekipe ga nije video. Shvatio sam da sam imao u glavi okvirnu ideju šta treba da se snimi u svakom bloku i išli smo u neizvesnost. Želeo sam da ovo ne bude klasično snimanje filma već jedno putovanje u neizvesno, gde će avantura i spontanost diktirati pravac u filmu. Imali smo fantastičnu (ne) sreću da smo bili prinuđeni da snimamo veoma razvučeno zbog finansijske konstrukcije filma, tako da smo imali mogućnost da gledamo i da gradimo u kom pravcu da širimo priču. Ta činjenica je naravno diktirala promene u prvobitnoj ideji stvarajući jednu autentičniju i plemenitiju priču.

MONITOR: Pretpostavljam da ste imali mnogo usnimljenog materijala. Da li je bilo teško da montirate film, da se odreknete mnogih zabilježenih trenutaka?

MARTINOVIĆ: Zapravo, nismo imali puno toga snimljenog što nije ušlo u film. Ovo je film koji je nastajao na licu mesta, dok se snimalo. Zajedno sa Markom Milovanovićem, snimateljem, imali smo uspostavljen jezik pričanja priče i pratili smo ono što se događa junacima koji se postavljaju u neizvesne situacije. Trudili smo se da što manje lutamo temama nego da ih imamo već osmišljene ili makar postavljene u nekom pravcu i da radimo na tome, bez mnogo dublova. Ovaj film predstavlja jedan tanak balans između insceniranog i spontanog.

MONITOR: Koliko Vas je sami film promijenio?

MARTINOVIĆ: Ovaj film je pratio nekakav moj razvoj ne samo kao čoveka već kao i umetnika. Naučio sam puno toga radeći na filmu. Glavna stvar je to što sam postavio sve elemente u granici gde film postaje život ili život postaje film. Kao kulminacija toga je to što sam upoznao Ašu i potpuno intuitivno, i ona i ja, smo se upustili u tu igru telenovele, odlazeći na filmska mesta koja je nemoguća napisati. Toliko smo verovali u ovu našu avanturu da je ona postala i deo našeg života. Nakon toga, naši životi su bili na nekom drugom potpuno novom mestu.

MONITOR: Šta nakon „Telenovele: sivo u koloro”? Radite li na nekom novom projektu?

MARTINOVIĆ: Pripremam naredni film gde će Aša biti glavna junakinja. Mislim da sam ostao dužan njoj, ali i publici da proživimo još jednu filmsku avanturu u potrazi za njene etiopske korene.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

GORAN ĐUROVIĆ, MEDIA CENTAR: Nijednoj partiji nije stalo do stručnjaka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Državu je uništilo partijsko zapošljavanje koje je patentirala vlast DPS-a i njegovih dugogodišnjih partnera. Državu neće izvući iz problema ponavljanje istog modela upravljanja

 

MONITOR: Politika se opet svodi na priču o „partijskim dubinama“, odnosno partijskoj preraspodjeli državnih pozicija. Šta Vama to govori?

ĐUROVIĆ: Nažalost, još  ne postoji makar jedan subjekat na našoj poltičkoj sceni koji je spreman da slijedi javno proklamovane principe u svom djelovanju i suprostavi se partijskom zapošljavanju. Sve poltičke partije koje participiraju u Skupštini su svoj politički rejting i podršku građana vezali dominantno za broj zaposlenih „po dubini“. U upravne odbore javnih preduzeća i  ustanova se imenuju članovi partija koje imaju često nedogovarajuću stručnu spremu i radno iskustvo. Vlada povjerava upravljanje državnim resursima licima koja su često nekvalifikovana za posao koji obavljaju. Posljedica takve politike je da takvi upravni odbori biraju za funkcije izvršnih direktora ponovo partijske činovnike, po unaprijed dogovorenim kvotama podijeljenim među partijama. Državu je uništilo partijsko zapošljavanje koje je patentirala vlast DPS-a i njegovih dugogodišnjih partnera   iz SDP-a i BS-a. Državu neće izvući iz problema ponavljanje istog modela upravljanja. Da bi se institucije profesionalizovale i počele izgrađivati upravo je potreban diskontinuitet sa lošom tridestogodišnjom praksom a ne njen nastavak. Nažalost, ni predsjednik Vlade a ni potpredsjednici iz SNP-a, SDP-a i BS-a nisu predložili drugačija rješenja od dosadašnje prakse. Očekivao sam da će makar neko od lidera partija koje participiraju u manjinskoj vladi predložiti da se polovina članova upravnih odbora bira putem javnog konkursa i tako stvori mogućnost da se u oporavak našeg društva uključi ljudski potencijal koji je smješten u prostoru van političkih stranaka. Razumljivo je da jedan dio pozicija pokrivaju partijski kadrovi kako bi se mogla sprovoditi politika Vlade ali nije dobro da se ne omogući ljudima koji imaju profesionalno iskustvo i integritet, da pomognu oporavak i suštinsku izgradnju institucija.

Tužna je istina da nijednoj partiji nije stalo do mišljenja onog dijela Crne Gore koji ne očekuje partisjko zaposlenje, koji je progresivan i koji zapravo jedini može dati podršku suštinskim promjenama. Vjerujem da će morati da dođe do novih promjena vlasti u skorijem periodu ali i do formiranja novih političkih subjekata kako bi se konačno stvorio zdravi politički centar od ljudi sa integritetom, koji sebe ne vide u politici do kraja  života, koji su profesionalno ostvareni i jednostavno rečeno-normalni.  Takvi su danas ubjedljva manjina u političkim partijama. Najgori dio crnogoskog društva su političke partije. Naravno, nisu sve jednako loše i jednako odgovorne za stanje u kojem se društvo nalazi. Da su partije bolje nego što jesu ne bi nam država bila u ovakvom stanju. Doskorašnja opozicija je godinama bila nefunkcionalna a najveći subjekti posvađani oko borbe za koji glas više. Slično ponašanje je nastavljeno i nakon promjene vlasti. Da bi nam bilo bolje, partije, kao subjekti koji imaju najveću moć da utiču na razvoj društva, moraju biti demokratičnije, spremne da se mijenjaju i spremne da u svoje upravljačke strukture uključe nove ljude iz svih segmenata društva. Zato se radujem kada se u partijama pojave nova lica koja imaju profesionano iskustvo i prepoznatljivost. Lideri političkih partija bi morali da budu svjesni problema i pomognu da se u njihovim redovima dese promjene. To može makar dijelom da se desi ukoliko se usaglase da promijene što prije izbormi sistem i omoguće građanima da glasaju direktno za sveje predstavnike (otvorene liste).

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 24. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LUKA PAPIĆ, REDITELJ: Otjelotvorenje metafore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom

 

Na nedavno održanom 13. UnderhillFestu, međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Podgorici, specijalno priznanje žirija dobio je film Bez u režiji Luke Papića, koji je zajedno sa koscenaristom i producentom filma Srđom Vučom bio gost festivala.

„Tražeći svog nestalog psa, umjetnik začudnih i nestandardnih stavova u centru je moderne apsurdne komedije ispričane kroz dokumentarno-igrani film koji postavlja filozofska, etička i ekološka pitanja. Reditelj Luka Papić vrlo umješno koristi likove sa margina društva da na minimalistički način prikaže trenutno socijal-političko stanje u Srbiji.  Rezultat je zanimljiv i začudan film koji uspješno ispituje odnos čovjeka i psa, čovjeka i umjetnosti kao i njihovo značaj u životu”, stoji u obrazloženju žirija.

Luka Papić je filmsku režiju studirao na Akademiji umjetnosti u Hamburgu. Prije filma Bez režirao je kratki doku-fikšn film Grapevines, kratki dokumentarni Man of Smoke i kratki eksperimentalni Paralel strims.

MONITOR: Film „Bez” je svjetsku premijeru imao na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Nionu gdje ste dobili glavnu nagradu. Zatim Grand Prix na Beldocsu, sad specijalno priznanje žirija na UnderhillFestu. Koliko su Vas sve ove nagrade iznenadile?

PAPIĆ: Nagrade su uvek iznenađenje. Kod nagrada je u velikoj meri bitan i faktor sreće – žiri sačinjen od nekoliko članova, u velikom broju često jako dobrih filmova prepozna neku vrednost i izdvoji tek nekoliko. Najviše nas je iznenadila nagrada iz Niona, jer smo se nakon kratkog i intenzivnog vikenda u Švajcarskoj, kada je bilo premijerno prikazivanje, vratili u Beograd i odmah uleteli u svakodnevne poslove vrlo brzo zaboravljajući i mogućnost nagrade, dok me dan pre dodele nisu pozvali iz organizacije festivala i poslali mi avionsku kartu. Pozitivno nas je iznenadilo i to što ljudi dobro reaguju i na humor i na emocije u filmu, jer iako je publika jako bitna, sa njenom reakcijom se ne može kalkulisati.

MONITOR: Zanimljiv je proces nastanka filma „Bez”, naročito pisanja scenarija. Koliki je bio izazov osmišljavanja narativa koji je između dokumentarnog i fikcije?

PAPIĆ: Scenario, koji je i ostao kičma budućeg filma, napisao sam još 2016. kada sam i snimio neke od prvih kadrova. U pisanju osmislio sam strukturu i načelno zamislio situacije i scene, kao i načine na koje se nešto može inscenirati ili desiti, ali je bilo neophodno da uvek imamo fleksibilnost za promenu plana u bilo kom trenutku. Iako se sve vreme oslanjao na scenario, film je, u manjoj ili većoj meri, menjao svoj oblik u svim fazama procesa – od situacija kada smo na samom setu shvatali šta funkcioniše, a šta ne funkcioniše, pa do poslednjih ruka montaže. Nakon prvog kruga snimanja, producent i koscenarista Srđa Vučo i ja smo izmontirali jednu verziju u kojoj se moglo videti šta zapravo fali filmu i koje su rupe u narativu. Onda smo nastavili sa pisanjem i pokušali da pronađemo nedostajuće situacije i likove. Nakon što smo ih pronašli i dosnimili sve zamišljeno, film je konačan oblik u kojem zaista funkcioniše dobio ponovo u montaži, ali ovaj put sa montažerkom Jelenom Maksimović.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 24. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VUK VELEBIT, POLITOLOG I POLITIČKI ANALITIČAR: U međunarodnim odnosima je važno da od svojih neprijatelja ne napravite međusobne prijatelje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Evropska unija je daleko više zainteresovana da se Srbija uskladi sa njenom spoljnom i bezbjednosnom politikom, dok je za Ameriku važnije očuvanje regionalne stabilnosti po cijenu neuvođenja sankcija Srbije Rusiji

 

MONITOR: Opozicija u Srbiji kao da nije bila u većem previranju i međusobnim neslaganjima od početka vlasti SNS-a. Borba protiv vlasti kao da je zaboravljena?

VELEBIT: Ovogodišnji izbori u Srbiji su uneli novu dinamiku u politički prostor, pre svega zato što je celokupna opozicija učestvovala na njima za razliku od prethodnih izbora koji su bili bojkotovani od većeg dela opozicije. Parlament više neće biti jednopartijski već će se otvoriti prostor za razmenu mišljenja i unutar institucija. Mislim da je za našu demokratiju dobro  da se posle dužeg vremena čuje različitost mišljenja koja više neće moći da se ignoriše. Ipak, novi raskoli u opoziciji su nas još jednom doveli u situaciju da se više bavimo previranjima unutar opozicije nego ponudom rešenja i ideja koje bi bile alternativa onome što aktuelna vlast nudi. Rat u Ukrajini je dosta uticao i na politička dešavanja u Srbiji tako da je očekivano da će se stranke u narednom periodu najviše baviti pitanjem uticaja posledica rata na Srbiju. Dodatno, ovo će biti prilika i da možda opozicija i vlast nađu zajednički jezik kad je reč o novom spoljnopolitičkom pozicioniraju Srbije. Vlast će sigurno tražiti svoje saveznike i među opozicijom za donošenje nekih nepopularnih odluka u budućnosti koje će imati za cilj dalje distanciranje od Rusije.

MONITOR: Još je burno reagovanje na razgovor Đilas-Vučić, odmah poslije izbora. Djeluje da je vlast imala najviše koristi ne samo od Đilasove inicijative da se sastane sa Vučićem već i žestoke javne osude gotovo svih opozicionih predvodnika. Da li je neka vrsta saradnje opozicije prilikom izbora organa novoformiranog saziva Skupštine Beograda, znak da su postali svjesniji „viših interesa“?

VELEBIT: Svaki korak koji doprinosi smanjenju tenzija je dobar ukoliko postoje iskrene namere i jedne i druge strane za to. U politici je jako bitan tajming, a onda na osnovu toga možemo i da analiziramo susret koji ste pomenuli. Ako je namera Dragana Đilasa bila da se pozicionira kao lider opozicije i da pokaže svoje liderstvo onda je on svoj cilj ispunio. Vučić je na neki načio učinio i uslugu Đilasu tako što mu je dao legitimitet lidera opozicije. Zašto nije razgovarao sa drugim ljudima iz opozicije koji su osvojili možda i bolji rezultat od stranke koju vodi Dragan Đilas? Naravno, ovaj sastanak je značajno uticao na razdor u opoziciji, ali je i pokazao koliko je to jedinstvo neodrživo i da je jedini cilj bio da se ujedinjena opozicija ne raspadne uoči izbora. Mnogi koji su kritikovali ovaj sastanak, uključujući i mene, isticali su argument da su upravo Đilas i ljudi oko njega ranije lepili etikete ’izdajnika’ svakome ko bi se usudio da razgovara ili pregovara sa vlašću. Postavljam pitanje – ko je taj ko može da odredi kada je u redu da se razgovara sa Vučićem, a kada nije?

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 24. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo