Povežite se sa nama

INTERVJU

SRĐA VUČO, REDITELJ I PRODUCENT: Politička komedija sa tragičnim posljedicama

Objavljeno prije

na

Naši junaci u filmu su, na neki način, živopisni naturščici, dok se konvencionalni političari često čine kao loši glumci

 

Dokumentarni film o srpskoj političkoj istoriji i prvim višestranačkim izborima 1990, Prizvan i pozvan u režiji Luke Papića i Srđe Vuča, podgorička publika je mogla da vidi na 14. UnderhillFestu. Film je Svjetsku premijeru imao na najznačanijem festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amesterdamu. Publika na UnderhillFestu je prošle godine mogla da pogleda i film Bez –scenario su napisali Luka Papić i Srđa Vučo, a Papić potpisuje režiju dok Vučo produkciju. Oba filma su dobila specijalno priznanje žirija UnderhillFesta.

MONITOR: Drugu godinu zaredom na UnderhillFestu dobili ste specijalno priznanje žirija. Publika je odlično reagovala na oba filma i bili su zainteresovani da postave pitanje i na Q&A nakon filma. Kakve utiske nosite sa ovog festivala u Podgorici.

VUČO: Smatram da kreiramo komunikativne filmove, što nije tako uobičajeno u svetu dokumentarnog filma danas, i da publika to prepoznaje. Takođe, verujem da su teme i senzibilitet oba filma bliski gledaocima, i nadam se da osećaju da su i deo njihovih priča. Dokumentarni filmovi danas nisu baš tržišno isplativi, a smatram da selektori i žiriji festivala često potcenjuju ukus publike. Mnogi ljudi se iznenade kada saznaju o čemu su naši filmovi, a potom ih pogledaju. Na prvi pogled, kada pročitaju da se radi o izborima, možda pomisle da će gledati konvencionalan televizijski dokumentarac, ali to nije slučaj. Dokumentarni festivali često mogu biti dosadni, ali na UnderhillFestu vlada posebna neposrednost i opuštena atmosfera. Po mom mišljenju, Podgorica je idealno mesto za filmski festival – na samo sat vremena vožnje od mora i planina, a u samom gradu sve je na dohvat ruke.

MONITOR: Film je najavljen kao politička komedija sa tragičnim posljedicama. Ideja je nastala nakon izložbe Glasačka mašina iz 2011 godine. Već tada ste sakupili veliki dio arhivskog materijala. Kakav je bio proces rada na filmu?

VUČO: Najveći deo materijala smo sakupili u saradnji sa kolektivom Medijska arheologija. Sa njima sam radio izložbu 2011. godine, a ideja za film je nastala oko 2015. s ciljem da se osnovna ideja i emocija sa izložbe prenese na film. Prvo su urađeni intervjui sa nekim poznatijim kandidatima, kao što je npr. Vojislav Šešelj. Iako na kraju ti kandidati nisu ušli u finalni film, pomogli su u razvoju samog projekta.

Luka i ja smo počeli saradnju 2018. godine na jednom “screepted-reality” projektu, ali taj projekat nije uspeo. Tada smo shvatili da moramo da radimo nešto što zaista želimo i da gledamo. Luka je već imao film Bez u procesu snimanja, dok sam ja doneo osnovnu ideju za film Prizvan i pozvan. Film Prizvan i pozvan kreće ozbiljno da se radi od trenutka kada se Luka priključuje projektu.

Od samog početka, radili smo paralelno na oba filma. Iako je to ponekad bilo izazovno, pružilo nam je slobodu da radimo na jednom filmu dok ne dostignemo određeni napredak, a potom, kad nemamo gde dalje, pređemo na drugi film. Dokumentarni film ima specifičan tok jer se razvoj, produkcija i post-produkcija odvijaju istovremeno. Radili smo bez nekog velikog pritiska, i zapravo smo završili oba filma, otprilike, u isto vreme.

I ako su stilski različiti, oba filma pripadaju tom nekom našem istom univerzumu. Naš glavni kriterijum je bio da stvorimo filmove koje bismo želeli sami da gledamo.

MONITOR: Priča je ispričana iz ugla autsajdera, a i za publiku koja ih ne poznaje, vidljive su političke razlike među njima – od nekih progresivnih i ekološki osviještenih kandidata do ultranacionalista. Kakva je bila saradnja? Jeste li odmah stekli njihovo povjerenje?

VUČO: Mislim da se Luka prvi pomirio s činjenicom da ćemo, zarad konačnog proizvoda, morati nečega da se odreknemo. U jednom trenutku smo prelomili i odlučili da ostavimo samo „autsajdere“, od  kandidata koji se pojavljuju iz današnje vizure. Shvatili smo jednostavno da ovi konvencionalniji kandidati nisu  za film koji želimo da napravimo. Njihovu priču i njih vidimo kroz arhivski materijal. Vremenom su postali veštiji u tim političkim vodama i, po mom mišljenju, izgubili su tu neku sirovu autentičnost. Naši junaci u filmu su, na neki način, živopisni naturščici, dok se konvencionalni političari često čine kao loši glumci.

Zahtevali smo od njih da se predstave onako kako bi sami želeli. Svi su izuzetno autentični pojedinci. I kada se ne slažemo s njihovim stavovima ili idejama, što se često dešava, duboko cenimo činjenicu da su doprineli našem filmu tako što su se predstavili bez ikakvih skrivenih namera ili ograničenja. Mislim da smo brzo stekli njihovo poverenje, i da se u snimljenom materijalu vidi da smo pristupili s punim poštovanjem prema njima.

Savu Neškovića poznajem od 2011. godine, i on nam je ustupio materijal od RNR partiji koji nismo mogli da pronađemo nigde drugde. Sa Draganom Jovanovićem sam u kontaktu takođe od 2011. godine, kada smo organizovali fiktivno glasanje za kandidate na izložbi, na kojem je on zauzeo treće mesto. Odlučio je da objavi tu vest u kulturnoj rubrici NIN-a, nakon čega sam ga kontaktirao kako bih mu se zahvalio, a on mi se zahvalio što smo ponovo aktuelizovali njegovu političku kampanju.

Milan Peca Nikolić nam je skrenuo pažnju na Milorada Jakšića Fanđama. Ljiljana Ćuić je poslednja ušla u film jer smo shvatili da nešto fali.  Našli smo se sa njom u kafani Kalinić i shvatili da je ona karika koja nedostaje. Ljiljana je zapravo bila prva kandidatkinja na izborima, ali njeni stavovi i ideje verovatno nisu u skladu sa ukusima projekata Evropske unije.

MONITOR: Moram da se vratim na Veliku Rock ‘n’ Roll partiju koja je promovisala dekadenciju. Svi znamo šta je uslijedilo, da su uskoro bila ratna razaranja. Kako publika danas reaguje kad posmatra sve te kandidate?

VUČO: Imali smo različite reakcije, kako pozitivne tako i negativne. Ako 200 ljudi iz publike izvuče 200 različitih zaključaka, smatram to velikim uspehom filma. Ljudi reaguju na različite načine i, dok god postoje reakcije, zadovoljan sam.

Jednom prilikom, u Amsterdamu, Luki je prišao lokalac i izrazio svoje negativno mišljenje o filmu. Tada je drugi član publike skočio u odbranu našeg filma, a Luka je morao da smiri situaciju jer, kao i ja, smatra da svaka reakcija, bila pozitivna ili negativna, ima vrednost. Kasnije tokom razgovora, taj čovek nam je objasnio da mu se film zapravo svideo, ali da budi u njemu najgora osećanja. Meni je to svakako bio kompliment.

Mislim da kada komuniciramo s publikom u inostranstvu, uvek dolazimo do zaključka da oni reaguju ne samo na našu političku situaciju, već pre svega na svoju. Kada sagledamo ko se nalazi na vlasti, čak i u najrazvijenijim zemljama, shvatimo da se najviše promenila estetika tog vremena, dok je suština nekako ostala ista. Domaća publika isto reaguje različito, ali još burnije nego strana.

MONITOR: Da li vas dvojica, Luka Papić i Vi, planirate uskoro da radite novi zajednički film?

VUČO: Da, u planu imamo Lukin igrani film o vitezu koji izgubi svoje viteške moći pa mora ponovno da pronađe svoj put, kao i još jedan igrani film čija se radnja odvija na kraju 19. veka u fiktivnom vojvođanskom selu, za koji smo već dobili sredstva za razvoj.  Luka ima i ideju o još jednom docu-fictionu čija je osnovna tema ljubav, široko govoreći. Takođe, već neko vreme radimo na jednom vampirskom scenariju, koji smo zapravo koncipirali kao mini seriju, pa ćemo videti šta će biti od svega toga.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo