Monitor.co.me

ZORICA JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ, KNJIŽEVNICA

U kući imam svoje Kosovo

E-mail Ispis PDF

muniticKulturna politika kod nas i kada je ima, podređena je političkim ciljevima a ne kulturnim vrednostima.To odlično zna Zorica Jevremović Munitić, autorka nekoliko izvedenih (najpoznatija Oj Srbijo, nigde lada nema) ali i neizvedenih drama, koja je pozorište izmjestila iz lijepih zgrada, mjesta VIP okupljanja. MONITOR: Istražujući teološko nasljeđe i njegov uticaj, proveli ste mnogo dana na Kosovu. Da li ste tada pomišljali da bi se već tinjući sukob mogao pretvoriti u čitav jedan rat, u „raspad sistema"?

JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Prvi put sam bila na Kosovu aprila 1981, na Uskrs u Pećkoj patrijaršiji. Videla sam kolo ispred manastirske crkve u kojem deca pevaju osvetničke pesme Šiptarima. Na moju burnu reakciju okupljenim majkama, uzvratile su da ja ko Beograđanka dođem jednom, odem, a oni ostaju sami da se bore...I da zato ništa ne razumem. Da, već osamdesetih godina je bilo tenzija koje nisu slutile na razrešenje onako kako se radilo u beogradskim i prištinskim političkim krugovima. U susretima na stanici, u kafani, apoteci, prodavnici, Albanci su bili prema meni nepoverljivi, morala sam da im se predstavim i objasnim zbog čega sam „ovde". Srbi nisu bili manje nepoverljivi, preporučivali su da ostanem „ovde" mada su oni neskriveno pripremali odlazak s Kosova, oni koji su provdavali imanja Albancima za velike pare i kupovali kuće i placeve po Srbiji i Crnoj Gori. A oni siromašni, i jedni i drugi, dočekivali su me kao vesnika ljudskog, dobrog. Slegali su ramenima, ćutali.

Na asfaltnom putu Peć-Dečani mogao se uočiti ogroman napis veličine jedan metar pisan belom i crvenom farbom - belim slovima KOSOVO, ispod crvenim REPUBLIKA. To niko nije brisao tih desetak godina koliko sam išla ovim putem bar dva puta godišnje. Ni Beograd, ni Priština.

MONITOR: Vi ste svoj odnos prema „svom Kosovu" izrazili na izložbi fotografija „Kosovo iz mog stana". Šta ste htjeli da pokažete sem lijepih predmeta i dobrih priča uz njih?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Od 1990. nisam odlazila na Kosovo. Pred rat sve je bilo napetije i bezizglednije za svaku vrstu intelektualne akcije. A u Beogradu se nisu smirivale utopije da je Kosovo srpsko, da je bilo i ostaće srpsko, po bilo koju cenu. Kad je Koštunica pre dve godine istakao bedž „Kosovo je Srbija", e onda sam od muke i besa počela pažljivije da razgledam svoje kosovske uspomene, predmete, stare fotografije, putne karte, koje sam sakupila, dobila ili kupila na Kosovu. Ja u kući imam svoje Kosovo jer sam tamo bila i radila, družila se sa Albancima koliko i sa Srbima. Rešila sam da mi te kućne predmete Srđan Veljović fotografiše pa da napravim konceptualnu, procesualnu izložbu na kojoj bi posetioci mogli da donose svoje kosovske uspomene. Ali kako naći mesto za takvu izložbu? U to uspaljeno vreme -„Kosovo je Srbija", jedva sam pronašla mesto u gradu gde ću izložiti fotografije tih predmeta. Niko od meni poznatih galerista nije hteo da rizikuje izložbu sa tako bombastično običnim nazivom koji uključuje reč „Kosovo". U prolaznom holu"Reksa" pronašao je mesto Branko Dimitrijević pošto je izgledao uživo te predmete u mom stanu. Izložba je bila u danima Uskrsa i Prvog maja kada je Beograd skoro ispražnjen. Zato sam i dobila desetodnevni termin.Usred tvrdnji i izjava -„Kosovo je Srbija", „Kosovo, nezavisna država", „Kosovo, neraskidivi deo Srbije"- izložba „Kosovo iz mog stana" je bila primer pojedinačnog odnosa prema ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, nezaborava na ljudsko, lepo, bez obzira koje nacije bilo.

MONITOR: S vremena na vrijeme, i ovdje i na drugim mjestima ex-yu prostora, zaoštri se tema o „nacionalnom repertoaru" pozorišta. Tu, međutim, ima puno nedosljednosti jer ima dramskih pisaca i autora drugih za pozorište adaptiranih djela koji se pojavljuju u više „nacionalnih" spiskova: Andrić, Selimović, Njegoš...
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: To što se Selimović ili Njegoš igraju u više država kao nacionalni pisci jeste svojevrsna kulturološka manipulacija. Ali, bolje je da se igraju nego da se skidaju sa repertoara. A Jugosloveni? Jugoslovenski pisci? Pa, to više ne postoji.

MONITOR: Da li je današnje insistiranje kulturnih politika na zaokruženom nacionalnom repertoaru, jedan novi oblik „dogovornog pozorišta" o kojem ste pisali?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: „Dogovorni teatar" podrazumeva očuvanje tradicionalnih pozorišnih tema, formi, ideja. Stoga je pozorište sve dalje od konkretne stvarnosti. Ono se ulizuje i kada kritički govori o globalnim temama. Naprosto, potrebno je prvo protresti domaći milje da bi se progovaralo o opštim svetskim problemima zajednice i pojedinca.

MONITOR: Da li je KPGT Ljubiše Ristića bio pozorišna alternativa ili avangarda?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ : KPGT Ljubiše Ristića je bila alternativa koliko i avangarda.

MONITOR: Vaša drama Kopile, napisana 1987. nikada nije postavljena na scenu, a prošle godine je imala prvo javno čitanje.To je autobiografska priča o 1968. sa ljudima od kojih su neki veoma napredovali na društvenoj lestvici. Za jedan od likova kažete da predstavlja Željka Ražnatovića Arkana. Zašto je nema na daskama?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: U dva lika sam sa promenjenim imenima stavila lik i delo u tadašnje šezdesetoosmaško vreme Ljubiše Ristića i Borke Pavićević. U drami su oni brat i sestra koji nemaju mnogo zajedničkog osim vere da su u pravu. Njihove odluke, njihovi životi tvoriće budući život zajednice, i oblikovaće njihov privatni. Umetnička anticipacija kao realnost. Da, lik Zorana Es-Ka je pravljen po životnoj biografiji Željka Ražnatovića koji je živeo na Dedinju te 1968, kada se drama Kopile1948-1968 događa na Dedinju. Ražnatović je bio dete visokog člana Udbe, i gde bi dedinjsko dete bilo pregrupisano u ranoj mladosti nego u službu svoga tate. Sve što je radio pre rata u inostranstvu, lovio i ubijao neprijatelje socijalističke Jugoslavije, u zemlji je bilo dočekivano kao herojsko delo. Utopija koja je Ražnatovića dovela u poziciju Zvezdinog „delije" koji kao Arkan ubijajući brani sve što nije za Jugoslaviju devedesetih godina. Ne, nije Arkan kriv koliko su krive obaveštajne službe, policija, vojska. Ali, to „službe" nikada neće priznati. Zoran Es-Ka je ojađeni omaž liku Zorana iz Jovanovićevog Oslobođenja Skopja. Od nesretnog deteta do nesretnog mladog čoveka.

MONITOR: Važite za provokativnog autora i ne manje subverzivnu javnu ličnost. Drama „Balada o devojačkom odelu" je priča o ljubavi dvije žene, Albanke i Srpkinje, na mjestu gdje se žene kriju od muškog nasilja. Šta kažu pozorišni ljudi, kada ćemo je vidjeti na sceni?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Balada o devojačkom odelu neće biti izvedena „za mog života", kako se to kaže. Poslednji stihovi Deae ex Machinae su:
„Svetu hvala. Ostalo je politika". Za junakinje ove prve srpske tragedije u novije doba izabrala sam dve žene koje se erotski vole, dve žene različite nacionalnosti, Srpkinju Jelenu i Albanku Teutu. A koju bi najugroženiju socijalnu grupu izabrala da progovorim o strahotama života na Kosovu ako ne žene. Žene najviše trpe, i kad odobravaju ubijanje drugih zbog svojih, i kada brane svoje a druge nipodaštavaju. Jer žene nemaju drugu društvenu ulogu osim da podupiru stvaranje nove države, ili da brane staru. Kad sam uvidela da nigde ne mogu da izrežiram tragediju, niti iko hoće da je postavi u pozorištu, odlučila sam da je štampam kao knjigu koju sam samostalno izdala.

MONITOR: Aktivno ste učestvovali u antiratnim aktivnostima 90-tih. Na čemu bi danas trebalo da se „građanski" angažujemo?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Nemoguća misija.


Nastasja RADOVIĆ

 

Proslijedi tekst

  • Facebook
  • Google Bookmarks
  • linkedin
  • MySpace
  • StumbleUpon
  • Twitter
  • wordpress
  • Yahoo

pozovi-sprijeci

CEROVO_Monitor_baner_310x60

 

Monitor u novom broju donosi

Monitor broj 1469 / 14.decembar 2018.     AD AVALE DO BJELASICE - KAKO VLAST POMA...

 

Monitor broj 1468

Monitor broj 1468 / 07.decembar 2018.     ZAROBLJAVANJE NEBOJŠE MEDOJEVIĆAStavlj...

 

Monitor broj 1467

Monitor broj 1467 / 30.novembar 2018.   PODGORIČKA SKUPŠTINA: 1918 – 2018:Prosl...